Zakonom o radu je definisano da poslodavac mora zaposlenom da nadoknadi troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada (naravno ukoliko zaposleni ne može da ide peške na posao).
 |
| pixabay.com |
Međutim, ni zakonom, niti bilo kakvim pravilnikom nije definisano od koje udaljenosti mesta stanovanja od mesta rada poslodavac mora da nadoknadi troškove prevoza zaposlenom. Ovo je ostavljeno poslodavcu da odredi nekim svojim opštim aktom.
Tako, na primer, poslodavac može da donese Odluku (u pisanoj formi) da svim zaposlenima, kojima je mesto stanovanja udaljeno od mesta rada za više od 1 km, isplaćuje troškove prevoza. Oni zaposleni kojima je mesto stanovanja ispod 1 km u odnosu na mesto rada nemaju pravo na troškove prevoza.
Troškovi prevoza se isplaćuju u visini mesečne pretplatne karte ili u visini cene karte u jednom pravcu puta broj dolazaka i odlazaka sa posla. Odnosno, u visini stvarnih troškova prevoza. To bi, takođe, trebalo da se uredi Odlukom poslodavca – način na koji se utvrđuju stvarni troškovi prevoza.
Znači ukoliko zaista putujete na posao, a poslodavac vam ne isplaćuje ove troškove vi po Zakonu o radu imate pravo na njih, nezavisno od zarade koju primate. Vrlo lako možete da dokažete da putujete na posao tako što se uporedi adresa iz lične karte – to vam je adresa prebivališta sa adresom mesta rada. Visnina naknade troškova se takođe lako dokazuje tako što kod prevoznika uzmete neku potvdu o ceni mesečne karte na datoj relaciji.
Neoporezivi iznos troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada definisan je članom 18. Zakona o porezu na dohodak građana koji kaže da je neoporezivi iznos:
“do visine cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju, odnosno do visine stvarnih troškova prevoza, a najviše do 3.725 dinara”*
*Ovaj neoporezivi iznos trenutno važi do 31.01.2018. godine.
